Buržoaska opuštenost i teška ruka proletarijata

Bio je to jedan sasvim običan petak uveče. Naši junaci, nazovimo ih Ljubitelji urbanog života, odlučili su da se opuste nakon naporne radne sedmice, koja se sastojala od tipkanja po tastaturi, gomile sastanka na Teams-u ili objašnjavanja deci o širini infrastrukture interneta.

Izbor je pao na pab, minimalistički, buntovnički, rock and roll, pub smešten u zgradu Doma sindikata, čiji su zidovi ukrašeni muralima koji slave radničku klasu, znoj i čelik – savršena pozadina za ispijanje gorke osvežavajuće tečnosti zvane pivo.

"Draga," rekao je on, namještajući frizuru, "ovo je dobro mesto za selfie. "

Ona se nasmejala, on je upalio kameru. Sve je bilo spremno za fotku. Ali, nisu znali jedno – Drug sa Zida nije bio samo ukras. On je bio dežurni moralni komitet paba i sindikata.

Dok su oni pozirali, zvuci "buržoaske dekadencije" i nedostatak žuljeva na rukama naših junaka probudili su drevni duh teške industrije. Zid je napukao. Iz dimenzije "Norma se mora ispuniti" iskočio je sivi kolos, otelotvorenje svih neplaćenih prekovremenih sati u istoriji.

BAM!

Nije to bio običan kroše. To je bila "Šaka Pravde". To je bio udarac koji nosi težinu petogodišnjeg plana.

Kao što je puklo, isto tako se u traptaju, sve vratilo u normalu. Zid je bio čitav, mural statičan.

"Au! Boli me glava!" jauknuo je naš junak, držeći se za čelo, dok je ona gledala u čudu, ne shvatajući šta se desilo i samo tiho pitala:

"Jesi li dobro?"

"Dobro, a da nisam previše popio?"

"Nismo ni naručili piće," odgovorila je ona zbunjeno.

Pazite gdje pravite selfije. Ako se previše opustite u gradu, nekada vas mamurluk ne stigne ujutro – ponekad vas stigne odmah, direktno iz zida, kao podsjetnik da Veliki Brat (ili u ovom slučaju, Veliki Radnik) uvijek motri da li ste zaslužili taj izlazak.