Ivan Ivković
Trag&RazvojCrveno-beli let kroz detinjstvo
Probudih se jutros i kroz maglu u očima obradovah se miholjskom letu i prijatnim zracima sunca koji su
me nežno milovali, dok sam ležala u krevetu. I ostala bih i dalje u krevetu prijatno ušuškana pod mekim
ćebetom ali mi je negde na nekom od moždanih puteva stajao putokaz ka ustajanju i obavezama koje me
čekaju tog dana.
Jedna od obaveza je škola, moram učiti. Mama me kritikovala sinoć, ništa nisam učila, znam, ali je teško
naterati se. Više volim da idem na trening, više volim da igram odbojku, više volim druženje sa svojim
timom, više volim crvenu boju od crne ...
Ma, nije tako veliki problem ni škola, uz malo truda moguće je postići puno. Eto već sam osmi razred
sledeće godine upisujem srednju školu.
Hej, sledeće godine upisujem srednju školu!!! Kako vreme leti!
Ovaj krevet u kome ležim mi je, čini mi se do juče bio ogroman i prevrtala sam se uzduž i popreko bez
bojazni da ću da preletim preko ivice, a danas mi nožni prsti vire preko ivice i čekaju da pozdrave mamu,
kada dođe da me budi.
Kao juče da sam išla u vrtić tu iza zgrade ka istoku. Još uvek mi je ukus koha u ustima. Omiljeni kolač mi je
koh.
Sećam se i kada sam prvi put sa društvom išla na rekreativnu, nisam ni znala pravo šta to znači i nije
mi bilo baš prijatno, kada sam saznala da ću biti sedam dana bez mame i tate, bez svojih igračaka.
Međutim, isto tako se sećam da sam bila jako ponosna na sebe što sam uspela da prevaziđem te teške
trenutke odvojenosti od porodice i da uživam u igri sa drugaricama i drugarima na svežem planinskom
vazduhu.
Učiteljica i uča su bili super, zanimljiv par, on stariji prijatan čika a ona mlada i nasmejana. Koliiko je uča
bio strog i pomalo unosio strah u kosti, toliko je učiteljica svojim osmehom razgaljivala naša srca, i
nekako smo bili srećni zbog te ravnoteže. Uča je odavno u penziji, učiteljica je ostala u nekoj drugoj
učionici da deli osmehe nekoj drugoj deci a mi smo morali nastaviti dalje.
Kako se to sve odvija
svetlosnim brzinama. Verovatno iz neke druge perspektive tako izgleda, kao da leti kroz svemir
svetlosnim brzinama, a nama samo kada se desi ovakvo jutro pa se osvrćemo.
Dobili smo neke nove predmete, dobili smo nastavnike za svaki od predmeta, a drugari i ja smo ih
visinom stigli, a brzinom i prestigli.
Čudno je to, nekako se stvarno brzo dogodilo.
Čini mi se da do juče nisam mogla dohvatiti vrh mreže na terenu a danas uspešno smečujem preko tog
vrha i sve mi je crveno-belo. I ja sam crveno-bela. Mama, od koje sam viša za santimetar-dva, je crveno-bela, samo je tata uporno crno-beli.
Moraću da ustanem. Obaveze čekaju.
Detinjstvo je bezbrižno i lepo i rado bih još ležala u njemu, ali
izgleda da je vreme da polako ustanem i krenem u korak sa svojom visinom.
Vaš komentar