Dvomisao

Soba je bila mračna i prazna. Nije bio siguran ni kako se našao u njoj. Instinktivno je zastao ne bi ili se oči malo privikle na mrak i ne bi li uspeo da razazna nešto što bi mu dalo bilo kakvu ideju o čemu se zapravo radi.

Poslednje čega se seća je izlazak iz stana, uvlačenja vrata dublje u kaput jer je košava ispisivala crveno po toploj i uspavanoj koži i sporih, jutarnjih koraka po istrošenom betonu. Išao je ka prodavnici da kupi hleb i jaja, uvek su nedeljom jeli jaja za doručak, pravili bi interno nazvan srpski doručak - jaja, pečenica, ajvar, čvarci, sir, salatica, fin, bogat obrok. Provukao se stazom od zgrade do parkinga, skrenuo uz ulicu i nastavio kroz izmaglicu do prodavnice smeštene u prizemlju susedne zgrade koja je gledala van bloka, kao da je htela da pobegne iz njega ali su je nevidljive sile držale u granicama istog. Vrata na prodavnici su zaškripala, jarko svetlo je zamenjeno mrakom i tamom i onda je odlučio da sačeka da prođe šok i da se oči prilagode.

Nažalost, oči se nisu tako lako prilagođavale jer je mrak bio takav da je bilo nemoguće videti bilo šta i činilo se da u toj prostoriji nije ni bilo ničega osim mraka.

Pružio je ruku ispred sebe, ne da bi nešto dohvatio, već da bi potvrdio sopstveno postojanje u ništavilu koje ga je gutalo. Vazduh je bio težak, zasićen mirisom vlage i ustajale tišine. Tada je osetio — nevidljivi pritisak na ramenu, hladan ali odlučan, poput struje koja ga vuče ka dubini. Ta nevidljiva ruka nije dopuštala sumnju; bila je to zapovest u obliku dodira. Prsti su mu konačno osetili hladnoću metala. Napipao je kvaku, hladnu i metalnu, koja je pod njegovim dlanom delovala kao jedino sidro realnosti. Pritisnuo je.

Blesak ga je posekao poput žileta.

Uleteo je u prostoriju koja je bila sušta suprotnost prethodnoj, ali podjednako nasilna prema čulima. Ako je u mraku bio slep zbog odsustva svega, ovde je bio zaslepljen viškom. Soba je ključala od blještavila. Zidovi su zračili neprirodnom belinom, pod je bio od poliranog stakla, a svetlost je dopirala sa svih strana, ne ostavljajući prostor ni za najmanju naznaku senke. Bilo je toplo, gotovo vrelije nego što ljudska koža može da podnese, ali taj topli zagrljaj nije donosio mir, već uznemirenost. Ponovo je stajao nepomično.

Nevidljiva ruka, sada topla i meka, i dalje ga je vodila, usmeravajući ga kroz taj beli ambis ka nevidljivom cilju. U mraku se plašio šta će nagaziti; u svetlosti se plašio da će ispariti.

Shvatio je užasnu istinu: istina se ne krije ni u tami ni u svetlosti, jer oba ekstrema brišu detalje. U društvu koje nudi ili potpunu osudu ili lažni sjaj, čovek gubi sposobnost da vidi čoveka.

Odjednom, pritisak nevidljive ruke je nestao. Osetio je nagli pritisak u ušima i reski zvuk šarke koja ponovo cvili. Oči su zasuzile. Kada ih je obrisao, ponovo je stajao ispred prodavnice. U nozdrvama mu više nije bio miris vlage ni sterilne beline, već miris svežeg hleba i smoga sa ulice. U desnoj ruci je osećao težinu — platnena torba sa doručkom u najavi udarala je po nozi. Pogledao je oko sebe. Ljudi su prolazili, pogrbljeni pod košavom, ne primećujući čoveka koji je upravo prošao kroz čistilište suprotnosti. Sve je izgledalo isto, ali on je znao. Između mračnog bloka i blještave prodavnice, on je bio jedini koji je shvatio da je svet samo niz soba u kojima nas vode nevidljive ruke, dok mi verujemo da sami biramo put ka doručku. Stegao je kesu jače. Jaja su bila čitava, krhka i bela, kao mali dokazi reda u svetu koji se neprestano lomi između mraka koji proždire i svetlosti koja zaslepljuje.