Miris gorkog zlata i teške vode: Legenda podno Ranjenice u doba novih kopača

Na Barama, toj talasastoj visoravni podno Ranjenice, vetar je uvek imao ukus preklane zobi, a ovce su pasle okrenute tako da im se sunce najduže zadržava na vuni. Bio sam mali pastir iz grada, dete poslato na planinu sa zadatkom koji je bio veći od moje senke: da čuvam stado i naučim kako se čitaju vetrovi Sokolske planine. Moj pravi zadatak, shvatiću to tek mnogo kasnije, bio je da stražarim na granici između onoga što se vidi i onoga što se samo sluti.

Zemlja pod Ranjenicom imala je dva lica. S vremena na vreme, tlo bi blago podrhtavalo pod nogama, ne kao pred zemljotres, već onako kako se pomera prekrivač pod kojim neko menja stranu u dubokom snu. U tim trenucima, izvori na Barama bi se zaledili na tren, a onda protočili vodu koja se sporije gutala. Ta voda je bila neobično teška kao da je u njoj starost onoga ko je pije . Ko god bi popio tu tešku vodu, te večeri bi sanjao tuđe uspomene i budio se sa ukusom rđe na jeziku.

Duboko pod nama, u pećini u kojoj je vreme stajalo kao voda u zatvorenoj čaši, sedela je Devojka.

Verovatno tako svako od nas zamišlja devojku bržu od konja. Ova devojka se nije igrala sa vetrom već se bacila u jamu da bi njena ljubav postala jedini neprohodni prolaz kroz Sokolsku planinu. Njen miraz, ono devojačko blago koje joj roditelji nisu dali da odnese onome koga je izabrala, nije bilo skovano od zlata koje sija u očima i škripi pod prstima. Bilo je to zlato koje pamti. Ona je sedela u tišini, odevena u sopstveno čekanje, a njena kosa je rasla na gore, ka korenju trava na Barama.

Čuvala je tu riznicu ne od sveta, već za onoga ko ume da pređe planinu bez ijedne reči pohlepe u džepu. Za svog suđenog, čiji je dolazak bio zapisan na poleđini njenog poslednjeg uzdaha.

Ali narod je lakoveran, a lakovernost je bolest vida: čovek vidi proplanak, a misli da vidi ključ od tuđe kuće. Opet ovih dana vidimo kako dolaze. Planinom šetaju ljudi sa gvozdenim očima i spravama koje pište na svaki dodir sa grobnicama. Ljudi sa mapama, teškim svrdlima i geološkim sondama iz dalekih gradova stigli su u Azbukovicu i na obronke Sokolske planine. Oni ne traže zlato zato što su gladni, već zato što veruju da se u tuđem pepelu može potpaliti sopstvena vatra. Dolaze sa papirima iscrtanim tuđim mastilom, uvereni da se utroba Ranjenice može kupiti ako se dovoljno duboko zagrebe.

Devojka ih ne tera vatrom ni kletvama koje se mogu izgovoriti, ona ih kažnjava njihovom sopstvenom lakovernošću. Pusti ih da kopaju, ali tako što im tlo pod nogama učini mekim poput vlažnog hleba, a prostor oko njih sabije tako da im se sopstvene misli vraćaju kao odjeci tuđih psovki. Kopači gube pravac jer im kompasi pokazuju smer u kom im kucaju srca, uvek ka strahu i uvek ukrug. Prokletstvo tih ljudi nije u tome što nikada neće dotaći njeno zlato. Njihova kazna je u tome što će ga tražiti, dok im oči ne postanu sive kao krečnjak pod Ranjenicom, zaboravljajući lica svojih bližnjih i ukus obične, lake vode sa kućnog bunara.

Ja, nekadašnji pastir sa Bara koji je pio tu tešku vodu i danas osetim kada se zemlja u ispod Ranjenice i u dnu mog stomaka pomeri za jedva debljinu nokta. Ali znam da je to Devojka, tamo dole, samo zategla nit na svom vretenu, podsećajući nas da se zemlja ne kopa da bi se pljačkala, već da bi se na njoj lakše hodalo i da bi se prah prahu vratio.

I iskreno, ne bih bio u koži onima koji to ne razumeju.