Po ili trag mistike u materijalnom svetu

Prošlo je dosta vremena i zaboravio sam Vilijama Vilsona sa kojim sam bio nerazdvojan, kao Nikolica i Prikolica, Lolek i Bolek, Mirko i Slavko, Votson i Holms, Dr Džekil i Mr Hajd.

Kada se prisećam uspomena on je uvek prisutan, tu je u živoj slici, sa mnom. Sve do odlaska u vojsku iliti završetka fakulteta.

Zajedno smo ozidali utvrde na oblacima. Više ne znam da li su to bili virtuelni oblaci ili su to bili pravi, oblaci od pamuka. Zajedno smo hodali nekadašnjim Bulevarom Revolucije pitajući se zašto je on tako prazan noću, zašto je i kako noć uspela da proguta dva miliona ljudi, zašto nije noć dan a dan noć. Mislili smo da smo neuništivi i po danu i u mrloj noći, sve dok se pamuk nije zapalio na plinsku bocu koja je eksplodirala u obližnoj košnici. Niko, pa ni nas dvojica, se tada ne zapitasmo šta će pčelama plinske boce?!

Bio je to lep period naših života jer bi on na trenutak sišao i prošetao tokom dana sa mnom, a ja bih oberučke prihvatao pozive za besciljno  gubljenje noći a sve u nadi da će inspiracija buknuti ali da se pamuk neće zapaliti.

I onda je pamuk izgoreo, onda je oblak oduvan oštrom košavom sa Karpata, koja je tog kobnog sutona došla baš zbog pamuka, baš zbog sumraka i baš zbog nas dvojice i željna sagorevanja i satiranja želje. Ne mogu se setiti kada su se oblaci razišli kada je pala kuća i kada ju je progutao smrdljivi zapušteni ribnjak i kada se pretvorio u iscrpljujuću kolotečinu ustajalu, nepromenjivu, dosadnu i bljutavu.

Ostao sam sam, Vilijam je otišao i mislio sam da se više nećemo videti nikada, ali sam se prevario jer je Vilijam i dalje tu pritajen kao tigar, skriven kao zmaj.