Politika

Zamislite planinu. Divovsku kamenu gromadu na granici svetova. S jedne strane Hrvatska, s druge Bosna i Hercegovina. A u njenoj utrobi, skriven od pogleda špijunskih satelita i znatiželjnih očiju, leži kostur najskupljeg sna bivše Jugoslavije.Ovo je priča o Aerodromu Željava. Ali, ovo nije samo priča o avionima i tunelima. Ovo je priča o strahu. O paranoji države koja je balansirala na žici između Istoka i Zapada i o ludilu koje je tu žicu na kraju preseklo, šaljući sve u ambis.Dete Hladnog rata i globalne paranojeGodina je 1957. svet se trese od hladnoće rata koji se ne vodi oružjem, već pretnjama. S jedne strane NATO, s druge Varšavski pakt. A u sredini? Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Tito je rekao NE Staljinu 1948., ali poverenje prema Zapadu je bilo jednako tanko. U toj atmosferi opšte sumnje, gdje se iza svakog ugla mogao očekivati nuklearni armagedon, rođena je ideja o Objektu 505 (kodno ime: Klek). Nije se štedelo. Dok su narodi Balkana pokušavali izgraditi zajednički identitet pod parolom Bratstvo i jedinstvo , država je u utrobu planine Plješevice ulila, prema današnjim procenama, između 4 i 8 milijardi dolara. Zamislite taj novac. Zamislite koliko se škola, bolnica i fabrika moglo sagraditi. Ali strah je bio jači od razuma. Strah od nuklearne gljive koja bi izbrisala Jugoslaviju s lica zemlje diktirao je da se sagradi tvrđava koja može preživeti direktan udar atomske bombe od 20 kilotona – iste onakve kakva je uništila Nagasaki.Grad u planini Gradnja je trajala punih 11 godina, sve do 1968. Rezultat je bio inženjersko čudo i spomenik ljudskoj paranoji.3,5 kilometara podzemnih tunela. Četiri ulaza zaštićena čeličnim vratima teškim 100 tona, koja su se hermetički zatvarala. Kapacitet za smeštaj 58 aviona (celog 117. lovačko-avijacijskog puka), uglavnom MiG-21.Unutra je bio svet za sebe. Vlastiti izvor vode, električna centrala, bolnica, spavaonice, skladišta goriva i oružja. Baza je bila dizajnirana da bude potpuno autonomna 30 dana u slučaju da vanjski svet prestane postojati u nuklearnom plamenu.Piloti i osoblje živeli su u tom betonskom mraku, spremni da na znak alarma polete i brane nebo zemlje koja je, ironično, već tada počela pucati po šavovima, ne zbog spoljašnjeg neprijatelja, već zbog unutrašnjih demona.Ironija uništenja kada čuvar postaje dželatI ovdje dolazimo do najmračnijeg dela priče. Željava nije uništena od strane NATO-a. Nije je srušio Varšavski pakt. NIjedan strani vojnik nije ispalio nijedan metak na nju. Uništili su je oni koji su je gradili. Početkom 90-ih, ona ista paranoja koja je stvorila Željavu, mutirala je u nacionalističko ludilo. Bratstvo i jedinstvo se raspalo u krvi. JNA, vojska koja je trebalo da štititi sve narode Jugoslavije, postala je instrument jedne politike, a potom se okrenula protiv vlastite ostavštine. 16. maja 1992. godine, u 5:30 ujutro, nebo iznad Bihaća se zatreslo. Po naredbi generala JNA, inženjeri su aktivirali tone eksploziva postavljenog na ključnim tačkama unutar baze. Eksplozija nije bila samo fizička. Bio je to simboličan čin samouništenja. Piste su razorene kako bi se sprečilo da ih koriste neprijateljske snage – dojučerašnji susedi i sunarodnici. U tom trenutku, milijarde dolara, godine truda i ideja o zajedničkoj odbrani pretvoreni su u prah i pepeo. Baza koja je trebala izdržati nuklearni rat pokleknula je pred mržnjom ljudi koji su je nastanjivali.Željava je danas otrovni spomenik uzaludnostiDanas, Željava stoji kao sablastan podsetnik. Tuneli su urušeni i mračni. Zrak je težak od vlage i opasnih čestica. Unutra vrebaju otrovni gasovi, kancerogeni PCB spojevi i ostaci radioaktivnog materijala. Okolina je i dalje minirana – smrtonosna ostavština rata koji nije imao pobednika. Posetioci koji danas (ilegalno i na vlastitu odgovornost) ulaze u te hodnike, ne vide samo ruševinu. Vide materijalni dokaz uzaludnosti. Vide betonski sarkofag jedne države koja je vjerovala da se sigurnost može kupiti betonom, dok je zaboravila da se pravi temelji države grade na poverenju među ljudima. Željava je trebala biti štit. Postala je grobnica – ne ljudi, već zdravog razuma.IZVORI:Letačke priče Suada Hamzića: Željava , 26.01.2026.Aerodrom Željava, 26.01.2026.Aerodrom JNA ‘Željava’: Strah da ne postane odlagalište nuklearnog otpada, 26.01.2026.Zamislite glavni grad jednog moćnog carstva koje u svojim rukama drži čvrsto više od polovine poznatog sveta. Ne, nije to onaj uglađeni, viktorijanski, sa gasnim lampama i damama u krinolinama, već onaj ispod, iza, u osnovi njegovoj. Onaj u kojem je miris bio opipljiviji od magle, a mrak krio nešto više od tajni. Zamislite glavni grad carstva gde je pod vašim nogama, ispod kamene kaldrme, vrio i trulio ljudski otpad u septičkim jamama koje su preplavljivale grad smradom. U tom i takvom glavnom, velikom gradu, svake noći, pre nego što bi se prvi zraci sunca probili kroz isparenja, maglu i oblake smrada, tiho bi se pojavljivali oni – noćni čistači. Oni su bili nevidljivi heroji, neopevani spasitelji grada, iako ih niko ne bi nazvao tako. Njihov zadatak? Skupljanje „noćne zemlje” – eufemizam za ljudski izmet. U vreme pre moderne kanalizacije, ovaj prljavi teret pao je na njihova pleća. Kante, lopate i teška kolica bili su njihovi alati. Svaki zaron u smrdljivu jamu bio je kockanje sa životom, u okruženju koje je prštalo od bolesti. Ipak, radili su. Zašto? Jer je neko morao. Senke i smrad glavnog grada Mnogi su poslovi prljavi, ruke se moraju zamstiti i fizički isprljati i to uopšte nije problem, ali je problem u ljudskoj prirodi. S jedne strane, grad je rastao, razvijao se, težio napretku, ali istovremeno je ignorisao osnovnu, smrdljivu posledicu sopstvenog postojanja. Glavni grad je je bio poput ogledala u kome se ogledala ljudska težnja ka veličini, ali i njena nesposobnost da se suoči sa sopstvenim otpadom, kako onim fizičkim, tako i onim metaforičkim. Bolesti su harale, reka koja je proticala kroz glavni grad je postala otvorena kanalizacija, a veliki smrad je bio vapaj prirode koji je konačno naterao ljude da deluju. Pre toga, decenijama su živeli u smradu, priviknuti na nepodnošljivo. Džon: Noćni čistač, čovek u senci grada Zamislite Džona, noćnog čistača iz glavnog grada. Nije on bio heroj, niti uglađeni gospodin. Njegov heroizam se širio u tišini noći, u smradu koji ga je okruživao, i u tihoj patnji koja mu se duboko urezala u kosti. Džon nije bio mlad, nije bi ni star. Godine rada, provedene u vlažnim i mračnim jamama, ostavile su duboke tragove na njegovom telu. Njegova koža, nekada možda svetla, sada je bila ispucala i gruba, trajno obojena zemljom i nečistoćama koje su se uvlačile u svaku poru i boru. Miris, taj prodorni, slatko-kiseli zadah fekalija, bio je deo njega, nije ga mogao sprati ni nakon stotinu kupanja, urezan u pore, kosu, nokte i bore. Bio je ispijen, suv, ali žilav, izduženih mišića razvijenih od neprestanog savijanja, dizanja i guranja teških kolica. Koščate ruke, prekrivene ožiljcima ispunjenih crnilom i smradom. Njegovi nokti, trajno crni, svedočili su o nemilosrdnoj prirodi njegovog zanata. Hodao je povijen kao da svakim svojim korakom ljubi Zemlju po kojoj hoda i kao da to nije posledica nevidljivog tereta godina provedenih u neprirodnom položaju tokom pražnjenja jama. Upale oče, koje su, uprkos umoru, posedovale iznenađujuću oštrinu, isticale su se na bronzanim, koščatim, izobličenim oblicima lica. Posledica navike da gleda u mrak i priziva svetlost. Seda, masna, razbarušena kosa virila je ispod pohabanog šešira, dok je šarena, neuredna brada krila neizgovorene. Neprimetno je klizio kroz smrad i tminu noći glavnog gada zahvaljujući dronjcima natopljenih znojem, prašinom i mrljama. Džon nije bio filozof, niti sanjar, nije imao vremena za to, moralo je očistiti govna. Njegov um bio je prizeman, usredsređen na preživljavanje i na to da se posao obavi. Nije se žalio. Naučio je da prihvati svoju sudbinu, razumevši da je to jedini način da održi zdrav razum. Godine rada u tišini noći, često sam, razvile su u njemu neku vrstu fatalističke pomirenosti. Shvatao je da je njegov posao od vitalnog značaja, čak i ako ga niko nije cenio, niti ikada priznao njegovu važnost. To mu je davalo osećaj svrhe, ma koliko prljave, koji ga je terao napred. Neumoran i uporan išao bi svake nove noći do nove jame i prazneći njih punio sebe nadom i verom u bolje sutra. Smrdljivo, crno zlato je , hteo to Džon ili ne, ulazilo u pluća, lepilo se na krvna zrnca i zahtevalo čišćenje, dozu čistog zraka i razuma. Noćni Čistači su bili simptom većeg problema, koji ljudska rasa nije na vreme sagledala. Ljudska rasa koja, uprkos svom neverovatnom potencijalu za stvaranje, ima i jezivu tendenciju da (sebe) konstantno urušava i uništava. Glavni grad je gušio sopstveni otpad, fizički je smetao, ali je činio i da se prikrivaju nehumanost, bes, mržnja i nepravda. Problemi se gomilaju, rešenja se ne traže i uzroci sipaju u reku kao da će voda isprati sve i učiniti da nestane. Ali Džon i čistači su vraćali nadu i uprkos uništavanju svojih tela neumorno su čistili i pokušavali probuditi svest i savest. Svest da se mora čistiti, savest da se mora menjati. Veliki smrad Tih godina, otpad svih vrsta završavao je u reci. Bilo je ljudskog izmeta i urina, mrtvih životinja, bačene hrane, industrijskog otpada iz fabrika pored reke i tela svih koji su se udavili. Na ulicama se gomilao stajnjak iz kočija koje su vukli konji. Jednog leta temperature su dostigle 30 stepeni i ostale visoke nedeljama. Reka je potonula niže nego obično, ostavljajući sve na obalama reke. Prljavština se sušila i vrila na toploti neobično vrućeg leta. Miris je bio gori nego ikad pre. Kako je mirisalo? Bukvalno mučno – ljudi su, navodno, povraćali ako bi se previše približili reci. Ni savremena kanalizacija ne pomaže Da li se to ponovo javio veliki smrad u glavnom gradu? Da li je potrebno osmisliti neki novi vid kanalizacije? Pustiti neku novu snagu da unese dašak novog vremena i rastera nagomilani smrad i strah? Bolnica MediGroup bahato parkirana Škoda na dva parking mesta 03.08.2023. oko 12:00, ali mu je oprošteno samo zato što je, siguran sam, učestvovao u akciji Džoov bager Stižem na parking MediGroup bolnice u podne. Zvezda peče i ne žali. Srećan sam jer je škodilak izašao iz servisa i što ponovo klizi novobeogradskim ulicama. Sve je manje-više potaman, osim tog trna zbog kog sam se i našao na parkingu bolnice. Naime, imam zakazano kod ortopeda jer imam trn u tabanu. Trn se našao u mom tabanu jer sam mnogo tabanao bos po pesku u debeloj hladovini bora i onda me isti taj bor počastio sa nekoliko iglica.I tako ulazim ja na mali parking iza bolnice, deluje krcat, piše na aparatu još tri parking mesta. Već kreću da mi rade živac i kiselina. Nekoliko mesta zauzeto i tap Škoda, nisam više siguran koji tip, parkirana onako bahtao, bezobzirno, unapred, na dva mesta, bez najmanjeg traga želje da se zauzme jedno mesto na parkingu. Naravno, živac već varniči a kiselina uveliko vri. Dva mesta zauzela crna škoda a sledeće je slobodno. Vidim još nekoliko dalje praznih mesta ali živac kaže: Parkiraj ovde te ja tako i uradim.Krećem ka ulazu parkinga kako bih obišao okolo i stigao na ulaz bolnice. Iz daljine vidim mušku figuru srednjeg rasta koja po fizionomiji odaje karakteristike čoveka koji bi mogao biti vozač bahate škode. Otpirlike istovremeno čujem zvuk otključavanja automobila iza sebe baš tamo gde se i nalazi bahato parkirani auto a u ruci figure na ulasku parkinga vidim ključ. Međutim, figura, hod, pokreti su mi poznati, čovek je poznata ličnost siguran sam ... Hej, pa to je političar, da to je ta faca pomalo neljudska i namračena, uvek spremna da te žacne čistim srpskim jezikom a ne bi bilo iznenađenje da izda komandu i udovima da reaguju. Mahinalno okrećem glavu da pogledam registraciju na škodi, pa da MA kao ma bilo koji grad u mojoj zemlji Srbiji.Sve se to odigralo brzo i u trenutku sam pomislio da mu se obratim ali sam već bio dosta udaljen i nisam se vratio nego su mi misli odlutale dalje i skontao sam da nisam uopšte iznenađen položajem automobila kada sam video ko ga je parkirao ali sam imao podeljena osećanja razočaranja jer sam mislio da ga je bar malo komunikacija sa ljudima i životni put, okolnosti, godine učinile plemenitijim i razboritijim, ali negde u dubini mene neki divlji, primitivni deo mene ga je branio jer je znao da je isti taj Ma-nilo-koji-građanin dao veliki doprinos baš zahvaljujući svojoj bahatosti, drskosti i bezobrazluku obaranju Miloševića. Ta iskra se zapalila jer bager Ljubisava Đokića zvanog Džo je krenuo zajedno sa njim iz Ma-bilo-kog-grada i verovatno da nije bilo njegove ekipe i sličnih ekipa iz svih gradova i mesta drage nam Srbije, od pada Miloševića ne bi bilo ništa. Mogao je Đinđić da priča i da pleni harizmom i plemenitošću i znanjem, mogao je Voja Koštunica da bude zbunjen i suzdržan, čika Mićun da prodaje demokratske principe, ali Milošević bi ostao u fotelji jer svi oni ne bi mogli dobaciti ni zrno straha do njega.I šta da se radi moramo priznati da se prave revolucije i dešavaju zahvaljujući nekim tamo Ma-bilo-kojim-građanima koji izvrše operativne radnje a neki drugi prave priču od toga.Morao sam malo više upoznati se sa opusom Ma-bilo-kog-građanina i kao izvanredno sažet i relevantan izvor se pokazala stranica Istinomer-a. Šta sve tamo može da se pročita! Gomila zanimljivih aktivnosti kao što su: Ma-bilo-koji-građanin je tehnolog, moj kolega,Izbačen iz svih stranaka u kojima je bio čak i iz stranke koju je sam osnovao,Kad-kad smatran državnim neprijateljem, kad-kad prijateljem broj jedan, Čuveni i neprijatni napadi na novinare,Stalno je nešto u vladi ili pri vladi Republike Srbije ali uvek postoji i momenat bolnih raskidanja sa vlašću,Kada se filtriraju sve vesti na ovom portalu u kojima je akter, Ma-bilo-koji-građanin, 3/4 vesti je okarakterisano kao nedosledno, neistina, kratke noge, skoro istina, i slično. Ostatak je bez etikete.Zaista, pravi predstavnik političke scene Srbije od 90-ih na ovamo. Međutim, žalosno je što ponovo treba jedan takav da pokrene stvari!

Ivan Ivković

Politika

Beton, mrak i pepeo jedne ideje: Uspon i pad Objekta 505

Veliki smrad u novom ruhu

Buldožer, škoda i Ma-bilo-koji-građanin