Veliki smrad u novom ruhu

Zamislite glavni grad jednog moćnog carstva koje u svojim rukama drži čvrsto više od polovine poznatog sveta. Ne, nije to onaj uglađeni, viktorijanski, sa gasnim lampama i damama u krinolinama, već onaj ispod, iza, u osnovi njegovoj. Onaj u kojem je miris bio opipljiviji od magle, a mrak krio nešto više od tajni.

Zamislite glavni grad carstva gde je pod vašim nogama, ispod kamene kaldrme, vrio i trulio ljudski otpad u septičkim jamama koje su preplavljivale grad smradom. U tom i takvom glavnom, velikom gradu, svake noći, pre nego što bi se prvi zraci sunca probili kroz isparenja, maglu i oblake smrada, tiho bi se pojavljivali oni – noćni čistači. Oni su bili nevidljivi heroji, neopevani spasitelji grada, iako ih niko ne bi nazvao tako. Njihov zadatak? Skupljanje „noćne zemlje” – eufemizam za ljudski izmet. U vreme pre moderne kanalizacije, ovaj prljavi teret pao je na njihova pleća. Kante, lopate i teška kolica bili su njihovi alati. Svaki zaron u smrdljivu jamu bio je kockanje sa životom, u okruženju koje je prštalo od bolesti. Ipak, radili su. Zašto? Jer je neko morao.

Mnogi su poslovi prljavi, ruke se moraju zamstiti i fizički isprljati i to uopšte nije problem, ali je problem u ljudskoj prirodi. S jedne strane, grad je rastao, razvijao se, težio napretku, ali istovremeno je ignorisao osnovnu, smrdljivu posledicu sopstvenog postojanja. Glavni grad je je bio poput ogledala u kome se ogledala ljudska težnja ka veličini, ali i njena nesposobnost da se suoči sa sopstvenim otpadom, kako onim fizičkim, tako i onim metaforičkim.

Bolesti su harale, reka koja je proticala kroz glavni grad je postala otvorena kanalizacija, a veliki smrad je bio vapaj prirode koji je konačno naterao ljude da deluju. Pre toga, decenijama su živeli u smradu, priviknuti na nepodnošljivo.

Zamislite Džona, noćnog čistača iz glavnog grada. Nije on bio heroj, niti uglađeni gospodin. Njegov heroizam se širio u tišini noći, u smradu koji ga je okruživao, i u tihoj patnji koja mu se duboko urezala u kosti.

Džon nije bio mlad, nije bi ni star. Godine rada, provedene u vlažnim i mračnim jamama, ostavile su duboke tragove na njegovom telu. Njegova koža, nekada možda svetla, sada je bila ispucala i gruba, trajno obojena zemljom i nečistoćama koje su se uvlačile u svaku poru i boru. Miris, taj prodorni, slatko-kiseli zadah fekalija, bio je deo njega, nije ga mogao sprati ni nakon stotinu kupanja, urezan u pore, kosu, nokte i bore.

Bio je ispijen, suv, ali žilav, izduženih mišića razvijenih od neprestanog savijanja, dizanja i guranja teških kolica. Koščate ruke, prekrivene ožiljcima ispunjenih crnilom i smradom. Njegovi nokti, trajno crni, svedočili su o nemilosrdnoj prirodi njegovog zanata. Hodao je povijen kao da svakim svojim korakom ljubi Zemlju po kojoj hoda i kao da to nije posledica nevidljivog tereta godina provedenih u neprirodnom položaju tokom pražnjenja jama.

Upale oče, koje su, uprkos umoru, posedovale iznenađujuću oštrinu, isticale su se na bronzanim, koščatim, izobličenim oblicima lica. Posledica navike da gleda u mrak i priziva svetlost. Seda, masna, razbarušena kosa virila je ispod pohabanog šešira, dok je šarena, neuredna brada krila neizgovorene. Neprimetno je klizio kroz smrad i tminu noći glavnog gada zahvaljujući dronjcima natopljenih znojem, prašinom i mrljama.

Džon nije bio filozof, niti sanjar, nije imao vremena za to, moralo je očistiti govna. Njegov um bio je prizeman, usredsređen na preživljavanje i na to da se posao obavi. Nije se žalio. Naučio je da prihvati svoju sudbinu, razumevši da je to jedini način da održi zdrav razum. Godine rada u tišini noći, često sam, razvile su u njemu neku vrstu fatalističke pomirenosti. Shvatao je da je njegov posao od vitalnog značaja, čak i ako ga niko nije cenio, niti ikada priznao njegovu važnost. To mu je davalo osećaj svrhe, ma koliko prljave, koji ga je terao napred.

Neumoran i uporan išao bi svake nove noći do nove jame i prazneći njih punio sebe nadom i verom u bolje sutra.

Smrdljivo, crno zlato je , hteo to Džon ili ne, ulazilo u pluća, lepilo se na krvna zrnca i zahtevalo čišćenje, dozu čistog zraka i razuma.

Noćni Čistači su bili simptom većeg problema, koji ljudska rasa nije na vreme sagledala. Ljudska rasa koja, uprkos svom neverovatnom potencijalu za stvaranje, ima i jezivu tendenciju da (sebe) konstantno urušava i uništava. Glavni grad je gušio sopstveni otpad, fizički je smetao, ali je činio i da se prikrivaju nehumanost, bes, mržnja i nepravda. Problemi se gomilaju, rešenja se ne traže i uzroci sipaju u reku kao da će voda isprati sve i učiniti da nestane.

Ali Džon i čistači su vraćali nadu i uprkos uništavanju svojih tela neumorno su čistili i pokušavali probuditi svest i savest. Svest da se mora čistiti, savest da se mora menjati.

Tih godina, otpad svih vrsta završavao je u reci. Bilo je ljudskog izmeta i urina, mrtvih životinja, bačene hrane, industrijskog otpada iz fabrika pored reke i tela svih koji su se udavili.

Na ulicama se gomilao stajnjak iz kočija koje su vukli konji.

Jednog leta temperature su dostigle 30 stepeni i ostale visoke nedeljama. Reka je potonula niže nego obično, ostavljajući sve na obalama reke. Prljavština se sušila i vrila na toploti neobično vrućeg leta. Miris je bio gori nego ikad pre. Kako je mirisalo? Bukvalno mučno – ljudi su, navodno, povraćali ako bi se previše približili reci.

Da li se to ponovo javio veliki smrad u glavnom gradu? Da li je potrebno osmisliti neki novi vid kanalizacije? Pustiti neku novu snagu da unese dašak novog vremena i rastera nagomilani smrad i strah?