Ivan Ivković
Trag&RazvojZgrada sa svinjskom glavom: Sudar dva Beograda na uglu Svetogorske i Takovske
Kameno uho Beograda: Zgrada sa svinjskom glavom u Svetogorskoj ulici
U Beogradu se gradske granice ne crtaju na mapama; one se osećaju u nosu i u hodu. Godinama sam, kao student, živeo na samoj međi tih nevidljivih, različitih svetova, na uglu Svetogorske i Takovske ulice. Ta zgrada, raskošna fasadna lepotica podignuta tridesetih godina prošlog veka, na svom najvišem vrhu nosi jednu bizarnu, kamenu fusnotu: isklesanu svinjsku glavu koja večno prati pogledom smeđi Dunav što vijuga podno Panonije.
Istorija kaže da je investitor bio Simo Nikolić, bogati trgovac svinjama, koji je hteo da se zahvali ovoj životinji koja ga je obogatila. Čaršija je to smatrala hirom trgovca, verovatno današnjim rečnikom i tajkuna, ali se on nije na to obazirao i sa jednakom lakoćom kretao u najvišim društvenim krugovima i vodio složene pregovore na stranim jezicima a istovremeno ne zaboravljajući u čemu je u snaga i moć male balkanske države. Ali istorija, kao i beogradski malter, uvek ima pukotine kroz koje prokišnjava nešto mnogo dublje.
Hemizmi palilulskog kreča
Kao student, brzo shvatiš da ta zgrada ne radi na ugalj ili struju, već na sećanje. Stan je bio u potkrovlju, u samom temenu građevine. Prozor se nije otvarao spolja, u slobodan vazduh, već direktno u levo uvo kamene svinjske glave.
Kroz to uvo uselili su se u moju sobu svi mirisi i ukusi tadašnjeg Beograda i Srbije. Zgrada je bila brana između dva nespojiva sveta. Sa desne strane, iz Svetogorske, u moju sobu je ulazilo gospodsko vreme — miris salonskih parfema, odjek klavira i tihi razgovori o demokratiji, ustavu i evropskom poretku. S leve strane, niz Takovsku, uzdizalo se palilulsko vreme — teška, vekovna vlaga nekadašnjih močvara i bašti, vreme blata, nagodbi i trgovine živom vagom.
Hadži-Sima nije zgradu sazidao samo od cigle. Stari dunđerski tefteri, koje sam našao u podrumu pod slojem ugljene prašine, krili su čudnu inženjersku tajnu: u fasadni malter umešana je specifična granulacija peska sa palilulskih sprudova i mast od hiljadu i jedne svinje. Zbog te masnoće, zgrada je imala sopstvenu termiku. Zimi je bila topla kao živo, ugojeno telo, a leti hladna kao klanica. I imala je sluh. Sve što bi se dole, na Paliluli, šapnulo o ceni mesa i vlasti, slivalo se uz fasadu pravo u kameno uvo, a odatle dalje kroz oba sveta.
Noćni posetioci iz teftera
Jedne julske noći, dok sam spremao ispit pod žutim svetlom stone lampe, satovi na dva ugla su se posvađali. Onaj u Svetogorskoj je kucao građanski otmeno, a onaj iz Takovske je kasnio, mereći vreme po hodu stoke. Kroz otvoren prozor, pravo iz kamenog uva, u sobu je ušao miris upaljenog loja. Za njim je zakoračila devojka u svilenoj haljini sa salonskim manirima, ali su joj prsti bili crni od mastila kojim se ispisuju trgovački tefteri.
– Tražim Hadži-Simino prase – rekla je, a glas joj je imao ukus soli. – Pobeglo je sa palilulske pijace i sakrilo se u geometriju ove zgrade. Ako ga ne nađem, Svetogorska će se urušiti u Takovsku.
– Ovde nema ničega osim knjiga o tehnologiji građevinskih materijala – odgovorio sam, pokazujući na skripte.
Ona se gorko nasmešila, sela na ivicu mog kreveta i rekla nešto što sam zapisao na margini sveske:
Vi mislite da zidovi drže krov? Ne. Ovu zemlju drži mast.
Možete vi proglasiti republike, uvesti skupštine, promeniti kape i sašiti evropska odela, ali temelj ove kuće je plaćen papcima i čekinjama. Kad god pokušate da progovorite francuski, kroz zidove vam progovori palilulsko blato.
Nestala je pre nego što je ustavna Svetogorska ulica dočekala svitanje, ostavljajući na mom stolu trag papka u prašini od kreča.
Epilog na beogradskom asfaltu
Godinama kasnije, više nisam student. Prolazim istim tim uglom, sada kao čovek koji je proživeo i izbore, i revolucije, i velike reči o građanskom društvu, demokratiji i evropskim tekovinama. Zastao sam na semaforu i pogledao gore, u vrh zgrade.
Svinjska glava je i dalje tamo. Ali, gledajući je pažljivije, shvatio sam užasnu istinu. Ona se nije pomerila, ali se svet oko nje smanjio. Sve one fine gospodske fasade iz Svetogorske, svi ti snovi o građanskoj Srbiji, o vladavini prava i prosvećenom narodu, ljušte se kao jeftin kreč pod naletom prve jače kiše. Ispod tog tankog, evropskog laka, ponovo izbija isti onaj trgovački malter Hadži-Sime. Naše vođe i dalje ne vode državu — oni trguju živom vagom, broje papke u tefterima, kupuju i prodaju duše na parče, kao na palilulskoj pijaci.
Pavić je pisao da se budućnost ne događa, nego se ponavlja. Mi nikada nismo zakoračili u dvadeset i prvi vek, niti smo postali građansko društvo. Samo smo stare trgovačke teftere zamenili ekranima, a blato sa opanaka preselili u institucije. I dalje smo, u dubini duše, ostali društvo svinjara koje veruje da se sve, od glasanja do slobode, rešava na kantar i nagodbu iza ugla.
Kamena svinjska glava sa vrha zgrade se ne ruga istoriji. Ona nas prepoznaje. Ona zna da smo, uprkos asfaltu, ostali njeno najvernije stado.
Vaš komentar